Dragi Dnevniče...

                                                                                           I-deo-Priprema,start,cilj                       Verujem da će ovde da se pronađe baš svaka osoba,starija od 16.godina bez obzira na to ko je,odakle je,kog je pola,zanimanja,veroispovesti....Mesto o kome vam danas pišem sigurno ste svi VIŠE od jednog puta posetili.                      Svanuo je i taj dan kada sam ustala izuzetno rano i znala da danas idem na ekskurziju.Prethodnih dana obavila sam sve pripreme koje su bile potrebne za polazak,iznervirala se x puta,popila po neku rakiju i dve tablete za smirenje,kako bi uveče mogla da zaspim.                    Došao je taj trenutak,napuštam svoj topli dom i krećem,a noge kao da se same vraćaju.Umesto ranca sa grickalicama i sokovima uzimam torbu(veličine cegera za pijac),punu papira,malih papirića,kopija,fotokopija,rešenja,uputa,smernica...Čovek bi pomislio da se  u najboljem slučaju drogiram čim sam tako nešto ponela na putovanje.    

                                           (I-deo)-Uvod i CV        Sama priča datira iz sada već daleke 2014.godine kada sam aktivno tražila posao i još uvek nisam bila mama.         Kao i većina onih koji su nekada tražili ili još uvek traže posao,poslala sam veliki broj CV-a(koje nisam uspela da prebrojim),na adrese različitih,malih i velikih,novih i starih firmi.Kad bolje razmislim,dostavila sam svoj CV(sa u većini slučajeva OBAVEZNOM slikom)svim firmama koje su u to vreme imale potrebu za radnicima.         Neke sam slala preko net-a,neke nosila lično,neke dala tetki komšijine snajke da odnese,kad već prolazi pored svaki dan...         Uz pomoć neke ludačke sreće,pravilno raspoređenih zvezda,retrogene Venere i svih Svetih sila,jednog dana neka ozbiljna firma je odlučila da i moj, tada ne baš prebogat CV uzme u obzir.         Prijatan glas sa druge strane slušalice govori mi da ako sam još uvek zainteresovana za taj posao(oko 3 meseca od kako sam konkurisala) dođem t

                                        Kao što sam već navela,verujem da se na greškama uči tokom celog života,i da nikada nećemo baš sve da naučimo.Kad je već takva situacija,možemo bar da se nekim greškama smejemo,neke pokušamo da zaboravimo,a neke rado ponovimo.                     Jednom sam od jedne izuzetno pametne osobe čula"Uči na tuđim greškama,nećeš da živiš toliko dugo da sve naučiš na svojim".Ta rečenica mi se urezala u pamćenje i volim da je često pomenem,kako bi se urezala u još nečije.                      Dnevnici su upravo mesta koja čuvaju naše tajne i normalno greške.Kad sam bila mala klinka 12,13 godina,bilo je popularno voditi svoj dnevnik. Sećam se da je skoro svaki dan u školu dolazila bar po jedna uplakana mala klinka,kojoj je mlađi brat/sestra,pronašao dnevnik(bile su stvarno kreativne u idejama za sakrivanje) i pokazao mami i tati,bližoj i daljoj rodbini,komšijama...                   Naravno,posle bi taj mlađi brat/sestra(kad niko ne gleda)