Moja ekskurzija-od šaltera do šaltera

               
                                 
                                        I-deo-Priprema,start,cilj

                      Verujem da će ovde da se pronađe baš svaka osoba,starija od 16.godina bez obzira na to ko je,odakle je,kog je pola,zanimanja,veroispovesti....Mesto o kome vam danas pišem sigurno ste svi VIŠE od jednog puta posetili.
                     Svanuo je i taj dan kada sam ustala izuzetno rano i znala da danas idem na ekskurziju.Prethodnih dana obavila sam sve pripreme koje su bile potrebne za polazak,iznervirala se x puta,popila po neku rakiju i dve tablete za smirenje,kako bi uveče mogla da zaspim.
                   Došao je taj trenutak,napuštam svoj topli dom i krećem,a noge kao da se same vraćaju.Umesto ranca sa grickalicama i sokovima uzimam torbu(veličine cegera za pijac),punu papira,malih papirića,kopija,fotokopija,rešenja,uputa,smernica...Čovek bi pomislio da se  u najboljem slučaju drogiram čim sam tako nešto ponela na putovanje.
                   Moje putovanje počinje i završava se u mom gradu,ne tako daleko od doma iz koga sam jedva izašla.Dok već umorna koračam gradom,noseći u torbi onu hrpu papira,čija obimnost podseća na ruske romane,dolazim do bezlične ustanove u koju nisam spremna da uđem(u daljem tekst zvaćemo je samo ustanova.)
                   Umesto da obilazim muzeje,pozorišta,spomenike i ostale zanimljivosti i znamenitosti grada(svog ili nekog drugog),danas obilazim šaltere, prašnjave kancelarije,podrume i potkrovlja ustanove.
                  Zamišljam zvuk talasa na moru,prekrasnuo zeleno polje puno cveća, bistar šumski potok i sve ostalo što se računa u ZEN, dok prilazim vratima ustanove,koja su cela oblepljena,obaveštenjima i pravilnicima.Guram ih iako piše "vuci",jedan od prvih konkretnih dokaza da neću dobro da se provedem unutra.
                  Već na samom ulazu ne mogu da uđem,pa se gledajući svu tu gužvu pitam da li se nešto deli džabe.Ne,nema ništa džabe,to je kraj reda,on vodi do šaltera na koji treba da stignem.Već iscrpljena,gledam ljude oko i ispred sebe,dok shvatam da već posle 10 sekundi nisam poslednja u redu.Jedan pljuje,drugi psuje,treći trazi stolicu i moli ovog što je ispred njega da mu "čuva mesto".
                  Iako tako nervozni i nepristojni,svi nekako postanu fini i slatki kad se na kraju reda pojavi trudnica,koju bez pogovora i sa osmehom puštaju da prođe.Samo je šteta što taj trenutak kratko traje,a trudnica brzo ode.Tada ponovo postaju bahati i prostorija opet liči na odeljenje neke bolnice za duševno obolele.Sve dok se na vratima ne pojave roditelji sa malim detetom.Ponovo situacija slična kao ona u kojoj se naša trudnica našla.Sa dodatkom tepanja detetu i "bući bući" frazama. I taj trenutak kratko traje,dete ih sve namrgođeno gleda i odlazi sa roditeljima,koji su vidljivo srećni što baka danas nije mogla da ga čuva.
                Dok se brzinom puža red pomera prema šalteru,na kraju reda se pojavljuje svima dobro  poznat "Samo nešto da pitam" lik.Tu situacija kulminira i sad je ista kao na stadionu.Ono kad simpatizer jednog kluba upadne među navijače protivničkog.Bez osmeha na licu ode i on,a ja sam po prvi put danas ugledala facu šalterske službenice.Dobro je,približavam se.
               I ovde imamo nalik dobrodušnu,stariju ženu sa naočarama i upadljivim nakitom.Neumorno guta neke praline ,posle svake izgovorene rečenice i "gasi" ih kafom.Kako sam joj se približavala,shvatala sam da je njeno lice sve samo ne prijateljski nastrojeno,kako mi se činilo kad sam je videla dok sam još bila u sredini reda.
               Konačno,stajem pred njen šalter ali na svoje "Dobar dan" ne dobijam odgovor.Kad je konačno prestala da gleda u svoju kolegenicu i sažvakala one praline,kojih više nema,dobijam pitanje "Šta treba?".Objašnjavam polako,pružajući službenici sve one papire koje sam donela,dok mi ruka već popušta pod težinom istih.Ona ih ubrzano pregleda i vraća mi jedan,uz objašnjenje:Da sada treba da odem u kancelariju broj 30.(peti sprat) po potpis,zatim u drugu br.25(četvrti sprat)po pečat i posle se ponovo vratim na njen šalter.

                                             
                                              II-deo-obilazak znamenitosti

         Ok,ne znam zašto sam uopšte pomislila da u onom "ruskom romanu",koji sam jedva donela imam sve što je potrebno za dobijanje onoga što mi treba.Brzim korakom odlazim do dela sa liftovima,prva destinacija peti sprat.
          Pomenuti liftovi smešteni jedan pored drugog,sa natpisima na sebi.Na manjem"U kvaru",na većem"Samo za osoblje i stvari,strankama ulaz zabranjen".Kako nisam ni osoblje ni inventar ustanove,ne gine mi pentranje stepenicama jer su ovde stranke izgleda ispod dna svake hijararhije.Moje putovanje stepenicama liči na onu situaciju gde poklonici pokušavaju da dođu do nekog hrama u Indiji. Izmučena,dehidrirana,sa jezikom ispleženim do patosa,stižem na peti sprat,uz razmišljanje da li u ovom trenutku ličim na ljudsko biće.Uzimam kratak predah i kucam na vrata kancelarije 30.
            Kako iz pomenute nema nikakvog odgovora,bojažljivo i nesigurno otvaram vrata,neznajući šta me iza istih čeka.Iako sam u ustanovu stigla u ranim jutarnjim satima sad je već vreme ručka,čemu svedoče službenikov radni sto i usta.Bez imalo volje i malo reči udara mi svoj cenjeni autogram na dnu papira koji sam donela i ja srećna odlazim.
            Sada je vreme da siđem na četvrti sprat. Stepenice,niz koje sada silazim mogu slobodno da uporedim sa rajskim vrtom,na koji nisu malopre ličile.Ponovo kucam na vrata sada kancelarije br.25.
Na moje oduševljenje dobijam odgovor sa druge strane"Izvolite,slobodno je".Prosto ne mogu da verujem da me je unutra dočekao osmeh na licu službenika.Uz maksimalno poštovanje,on nečujno udara pečat,preko potpisa svog kolege sa 5-og.Na šalteru mi je rečeno da mora tim redosledom potpis-pečat,ne sme obrnuto.Ovo je najbolja stvar koja mi se desila od jutros.Vratila mi se vera da u svakom poslu ima  profesionalaca i vrednih ljudi,isto kao i onih koji su njihova suprotnost.
              Vreme je da ovo nosim ponovo na šalter.Uplašena sam iako mi je službenica rekla da kad sve završim i vratim se ne čekam ponovo red,već pravo idem kod nje.Ja to znam i ona zna,ali ne znaju ovi što stoje u kilometarskom redu ispred njenog šaltera.
             Već mi je jasno da me čeka isto ono što je doživeo i naš "Samo da pitam nešto"lik sa početka priče.Sa pogledom fiksiranim za pod,kao po stazi srama,koračam prema šalteru.Neka baba preti da će da me udari štakama,ako sam dobro čula od ostalih psovki i  prozivki na moj račun.
             Pružam istoj,sada iz nekog razloga nasmejanoj službenici papir,na koji ona u stilu šefa kuhinje koji sprema šniclu udara dva pečata.Vraća mi moje papire,koji joj nisu potrebni i daje oštampano ono po šta sam došla.
           Nije ovde kraj.Poučena iskustvima iz nekih drugih ustanova i sa drugih šaltera,detaljno čitam i proveravam da li su uneseni podaci tačni.
           Dolazim do kolone IME OCA,gde se umesto tatinog imena ponovo pojavljuje neki Vladimir.Ok,možda je već vreme da mu predložim da zakonski promeni ime.Objašnjavam službenici gde je pogrešila i šta zapravo treba da ukuca,dobijam pitanje "Kakooo?" .Kažiprstom desne ruke kuca slovo po slovo i proverava da li je sada sve u redu.Verovatno ne želi da ikad više vidi moju facu kroz staklo svog šaltera.
            Srećna sad guram vrata na kojima piše "guraj",odlazim na zasluženu puš pauzu i odmor  na klupi,nedaleko od ustanove.

Ova moja ekskurzija bila je na svu sreću,jednodnevna.Vrlo često se dešava da se ovakve ekskurzije pretvore u one što traju po nekoliko dana.A ako baš nemate sreće,idete na neku koja više liči na jedan  prosečni godišnji odmor.